Zatvorenici tišine Đampaolo Pansa

Andrea Skano je istorijska ličnost, italijanski komunista, španski borac, partizanski borac, koji je voljom svojih istomišljenika završio na Golom otoku. Njegovo ime se nalazi u registru evidentiranih zatočenika za razliku od mnogih čija sudbina ni danas nije poznata. Rekonstruišući priču o buntovniku, avanturisti koje se pronalazi u ideologiji i postaje vojnik partije, Pansa nam predstavlja istorijske činjenice, od kojih su pojedine našoj javnosti malo poznate. Organizovanje staljinističkih ćelija po Rijeci, otmice “neprijatelja naroda” upadima na teritoriju Italije, odnosi Jugoslavije i Italije, život i povratak italijanskih komunista nakon izlaska iz pakla Golog otoka, naredba Italijanske komunističke partije da se o svemu ćuti, su neka pitanja na koje Pansa želi da odgovori koristeći ćinjenice, istorijsku građu i izjave svedoka.

„Kada je stigao u Rijeku, u koju je došao pod imenom Stanko Kalk, naišao je na dva iznenađenja, jedno negativno, drugo ohrabrujuće. Negativno se“, objašnjavao sam Pastorinu, „ticalo ekonomske katastrofe koja je vladala gradom, kao i u svim jugoslovenskim centrima. Boneli je već ponešto znao o tome, od gospodina Pirca. Ipak, ono što je video uplašilo ga je.“

„Želeo bih da vam pročitam deo njegovih beleški. Kaže:’U Italiji je 1948. već bio vidljiv posleratni oporavak. Kada se pređe granica, ulaskom u Jugoslaviju, čini se da se ulazi u zemlju koja je još u ratu. Gledao sam saputnike u vozu: nesrećnici sa svih strana, loše odeveni, prljavi, na svima se vidi mučna beda. Raspoloženje je mračno. Čini se da su ljudi izgubili volju da pričaju i smeju se. Ne čini se, zaista su je izgubili.“

„Dalje: ’Grad Rijeka je čemer. U oči padaju prazni dućani. Zauzvrat, izlozi su puni parola posvećenih drugu Titu, socijalizmu, narodnoj vlasti, KPJ-u, zatim zvezde, srp i čekić, crvene zvezde. Što su radnje praznije robom, to je više parola…Neverovatno je kako nestaju osnovni proizvodi: sapun, češljevi, igle, konac za šivenje, konopac, dugmad, brijači, ekseri za zid i za cipele, rezervni delovi bilo kog tipa. Na taj način, za milione ljudi, i najmanje stvari svakodnevnog života, postaju nepodnošljiva drama: očešljati se, obrijati se, umiti se, sašiti nešto, zašiti dugme, ukucati ekser, popraviti sat… Tokom cele zime 1948, nismo pronašli nikakvo voće u gradu za naše dete. Sledeće zime, uprkos svim naporima, pre svega gospodina Pirca, ostali smo bez vina. Besneo je: preživeo sam dva svetska rata , nemačku okupaciju, period republike, ali da doživim Božić bez čaše vina morao sam da dođem u socijalističku zemlju!’“

„Naravno, bolji uslovi života su bili za nomenklaturu u nastajanju, piše Boneli. Partijski rukovodioci i funkcioneri. Pripadnici političke policije. Oficiri oružanih snaga. Svi oni, koji su na neki način, bili deo nove komunističke vlasti.”

Tragična sudbina koju prati Pansa je emblematična, jer je simbol mnogih nesrećnih i tužnih života onih koji su se borili za ideologiju koja prema njima nije imala milosti.